Naša priča

 Ovo je sastav na temu inkluzije,koji je napisan sa namerom da se ukratko prikaže život deteta sa Daunovim sindromom.Ovo je naša priča i primer kako se Urošev život odvijao u jednom periodu života.

Značilo bi mi kada bih čula vaše komentare u vezi sastava,u šta posebno ubrajam i kritike!

Sedam sati ujutru.Čujem majčin glas koji me neprestano zove da ustanem: ,,Ustani,danas je tvoj dan,vreme je za školu’’. Školu? Šta je to,i zašto tamo idem?Mrzovoljno ustajem iz kreveta i odlazim da vidim o čemu je reč.Iako sam bio još uspavan setio sam se da je škola mesto gde moja sestra ide svakog jutra.Pričali su mi  o tome kako i ja treba da krenem uskoro,ali nisam obraćao pažnju i nije me zanimalo.Ono što me čini srećnim i što mi je važno su moje nove igračke i posuđe koje mi je majka izdvojila kako bih mogao celoj porodici da spremam ručak,naravno i razne šnalice moje sestre koja mi svako jutro sa zadovoljstvom pruži mogućnost da joj pravim frizure. Primetio sam da moju ostalu braću i sestre to ne zanima toliko,ne samo to,već sve ono što ja radim,ali ne razumem zašto i u čemu se razlikujemo.Došao sam u sobu kod mame i prilikom spremanja za polazak na to čudno mesto pričala mi je nešto što nema nikakvog smisla,neke skroz besmislene i nejasne stvari:,,Moj si najveći ponos,od danas ćemo zajedno,svima,dokazati suprotno od svega onoga što su nam rekli,dokazaćemo da možeš da uradiš sve one stvari  za koje su rekli da nikada nećeš biti sposoban’’.Pokušavajući da shvatim o čemu mi priča umalo da zaboravim na svog drugara Luku.Ulazimo u auto i krećemo. Sve vreme pokušavam da zamislim kako izgleda mesto na koje idem,šta me tamo sve čeka i šta ću da radim.Stižem ispred ogromne zgrade koju okružuje mnoštvo roditelja koji zajedno sa decom ulaze unutra.Na sredini jedne velike prostorije stoji žena koja priča na mikrofon dok ostali aplaudiraju. Oduvek mi je želja bila da pričam na mikrofon,zašto to i  ne bih uradio,pomislio sam u sebi.Puštam majčinu ruku i zajedno sa Lukom stajem pored žene koja priča,okrećem se prema njemu i govorim mu da ćemo to zajedno da uradimo.Samo što sam to rekao nastaje tišina koje je trajala nekoliko sekundi,nakon koje su svi prsti bili upereni u mene,a smeh dece odzvanjao je po velikoj zgradi.Po majčinom izrazu lica rekao bih da sam nešto zabrljao,prilazi mi i kroz bes govori:,,Dosta je više,Luka ne postoji, to je tvoja mašta’’.Moja mašta?Ali kako,on je tu zar ga ne vidiš?Stigli smo kući,na samom ulazu rekla mi je da moramo da razgovaramo. Seo sam i slušao je:,,Moraš da znaš da živimo u svetu čiji je najlepši ukras različitost,biti različit je ono što nas kao osobu čini posebnim i jedinstvenim,međutim,tvoji novi drugari su suviše mali da bi to shvatili,zato ćemo im zajedno pružiti priliku da upoznaju jedan novi svet,da i sami shvate to’’.   Drugi dan u školi,ulazim bez majke koja ostaje ispred vrata. Ulazim unutra i redom pružam ruku deci,međutim svi me odbijaju i okreću glavu praveći se da nisam tu. Začuđen i pomalo besan stajem ispred njih i gledam ih. Najstarija osoba u toj prostoriji,naša učiteljica,govori mi da uzmem svoje stvari i sednem na mesto.Odbijam je,ne želim, kažem joj. Nisu hteli da se rukuju sa mnom i bez razloga me ignorišu,to nije lepo.Isto mi ponavlja i drugi put,ali sada povišenim tonom i malo uznemirena.Uzima par knjiga,stavlja mi ih u ruke i govori:,,A ti mladiću,imaš isti zadatak kao i ostali uzmi svoje stvari,sedi na mesto i pažljivo slušaj’’.Dosadno mi je na ovom mestu,želim kući kod moje sestre sa kojom ću moći da se igram,oni nisu kao ona,želim nju.Želim da znam šta se dešava i zašto sedim odvojen od ostale dece.Besan počinjem da plačem i dozivam majku koja istog trenutka ulazi u učionicu i grli me. Zagrlila me je i rekla da će sve biti u redu,da je ona tu,i da sada idemo kući.Po izlasku majka se izvinjava učiteljici na neprijatnosti,na šta dobija odgovor:,,Prvo ste trebali da vaspitate Vaše dete,pa tek onda ga pošaljete u školu’’.Video sam suze u majčinim očima,čvrsto me je stisla za ruku i odgovorila joj:,,Moje dete je vaspitano,međutim problem je u tome što vi kao učiteljica niste dovoljno upućeni u neke stvari.Živimo u svetu gde je tehnologija razvijena,zato za Vaše bolje uzmite telefon i nešto više pročitajte o deci sa smetnjama u razvoju,pre svega kako postupati sa njima’’.Izašli smo iz učionice i otišli kući. Stigavši kući bio sam tužan,nervozan,gledavši u jednu tačku moleći majku da više ne idem na to mestu.Objasnila mi je da će tako da bude neko vreme,ali ako je budem slušao i sarađivao sa njom sve će biti u redu. Sutradan ulazim u učionicu gde me dočekuju deca iz odeljenja koja za razliku od protekla dva dana ustaju i veselo mi prilaze. Iznenađen sam,zbunjen i srećan u isto vreme. Učiteljica me uzima za ruku i dovodi do stola na kom su se nalazile mnoge šarene igračke,sprave koje su mi veoma zanimljive za igranje i mnoštvo knjiga i bojica. Deca mi prilaze,svako pruža ruku pojedinačno i daju mi crteže koje su nacrtali posebno za mene.Čujem učiteljicu kako se izvinjava mami i govori da je njena krivica što nije bila dovoljno upoznata sa određenim stvarima. Takođe rekla joj je da bi želela da ostane danas sa nama kako bi se svi zajedno upoznali i družili. Svaki dan je bio nova avantura za mene, druženje,igranje,učenje zabava.Drugari su me podržavali u svemu,više nije bilo odbacivanja,ruganja i podsmevanja. Svakim danom sam sve više voleo to mesto i vreme provedeno u njemu. Ali ono što sam primetio je da je majka svaki dan bila sve tužnija i tužnija. Svako jutro budila se sa mnoštvom papira oko sebe,tokom jednog jutra bezbroj telefonskih poziva,bezbroj nekih sajtova koji kako sam čuo govore o deci sa smetnjama u razvoju,inkluziji,i mnogim stvarima čije mi je značenje nepoznato.Svako jutro neispavana i uzemirena odlazila je u školu,jer noćima nije spavala,crtajući stvari koje ja bojam u školi,pisajući slova koja trebam da naučim,tražeći i praveći stvari koje će mi pomoći da naučim da brojim.Dani su postali isti,u školi zabava i smeh,dok kući gledam majku koja radi po ceo dan,za mene i za moje bolje kako ona kaže.Tako je bilo sve do jednog trenutka,spremila se otišla u školu i zamolila učiteljicu da nakon nastave okupi zaposlene u školi.Stavila me je na stolicu pored sebe i krenula da priča:,,Na samom početku kada je moje dete trebalo da krene u ovu školu sedela sam na istom ovom mestu i pričala sa svima vama.Dobro se sećam da ste rekli da će moje dete imati svu potrebnu pomoć i podršku defektologa koji će pratiti njegov rad i napredovati zajedno sa njim. Da će imati sve neophodne stvari koji će uticati na njegov razvoj i da u ovoj školi neće biti pravljene nikakve razlike između ostale dece i njega.Kao svaka majka želim sve najbolje za svoje dete i prihvatila sam to.Međutim, danas vidim da od svega toga što je trebalo da ima, moje dete nema.Najgore od svega je što se prave velike i očigledne razlike.Detetu je zabranjeno da izlazi na odmore sa ostalom decom,da ide na ekskurzije,jer kako kažete,može da napravi probleme drugoj deci i da im smeta.Isključeno je iz svih aktivnosti koje ostala deca pohađaju.Zato sada želim zajedno sa vama da omogućimo svakom detetu sa smetnjama u razvoju,ili bilo kakvim drugim poteškoćama podjednaka prava,prava koja imaju i druga deca.Da napredujemo zajedno sa njima,da im omogućimo obrazovanje kakvo zahtevaju,da ispunimo sve njihove potrebe,a za uzvrat ćemo dobiti veliku količinu ljubavi tvrdim vam,a to je ono što nam je svima i više nego potrebno’’.

Nakon 8 godina,stojim na istom mestu kao i prvi dan kada sam ušao u školu,ali danas odlazim iz nje.Mnogo stvari se izdešavalo i promenilo. Ali jedina stvar koja je ostala zapamćena nakon 8 godina je dan kada se moja majka izborila za moje pravo. Danas mogu da kažem da svako dete ima pravo na svoje obrazovanje i da je to nešto što ne mogu da mu uskrate.

Hvala mojoj majci koja je to dokazala.